Nemci i SAD - izneverena ljubav?

Amerika. Tokom najvećeg dela proteklih 250 godina ta reč je za Nemce bila sinonim za obećanje slobode. Jozef Hilsenrat (Joseph Hilsenrath) iz Bad Krojcnaha, na primer, i u dubokoj starosti se sećao kako je 1941. kao dete, posle godina bekstva od nacista, iz magle Atlantika iznenada ugledao Kip slobode.

"Bilo je to jednostavno neverovatno", ispričao je kroz suze u jednom televizijskom intervjuu. "Taj osećaj me nikada nije napustio."

Međutim, u poslednjih godinu i po dana obećanje slobode se ubrzano potkopavalo. Snimci maskiranih agenata imigracione službe ICE tokom njihovih, ponekad smrtonosnih racija, neke su podsetili čak i na Gestapo i "nacističke metode".

Umesto kao vodeća nacija slobodnog sveta, SAD se sada pojavljuju kao država koja klizi ka autokratiji. Skoro opsesivno, Nemci svakog jutra proveravaju šta je "narandžasti čovek" u Beloj kući opet uradio.

Istovremeno, meka moć supersile snažna je kao i uvek - nemačka javnost s nestrpljenjem iščekuje venčanje pop zvezde Tejlor Svift (Taylor Swift), a serije poput Čudnijih stvari (Stranger Things) i Euforije (Euphoria) obaraju rekorde gledanosti.

Američki fudbal i košarka u Nemačkoj imaju sve više navijača.

Kako objasniti tu ambivalenciju?

"Zapravo postoje dve Amerike", ocenjuje amerikanista Mihael Buter (Michael Butter) sa Univerziteta u Tibingenu.

"S jedne strane, tu je stvarna, nesavršena Amerika, u kojoj diskriminacija i rasizam, kao i jaz između bogatih i siromašnih, nikada nisu prevaziđeni, a delom su se čak enormno produbili. Istovremeno, postoji i ideja Amerike kao zemlje koja nije zasnovana na poreklu, već na zajedničkim vrednostima. Najstarija demokratija na svetu. Mi, dakle, uvek u fokus stavljamo ili jednu ili drugu."

Istoričar Folker Depkat (Volker) govori slično.

"Nemačke predstave o Americi oduvek se kreću u polju napetosti između sna i noćne more", kaže Depkat.

SAD su dugo bile simbol modernosti – politički kao liberalna demokratija, ekonomski kao kapitalistička industrijska država.

"Za progresivno orijentisane Nemce Amerika je u mnogo čemu bila veliki uzor, dok su konzervativne snage odbacivale modernost koju je Amerika predstavljala", navodi istoričar.

Posle Drugog svetskog rata mnogi Zapadni Nemci došli su u neposredan kontakt sa Amerikancima. Avioni iz vazdušnog mosta za Berlin, paketi pomoći i Maršalov plan učinili su da se nekadašnji neprijatelj za iznenađujuće kratko vreme pretvori u voljenu silu zaštitnicu.

"Američki način života" označavao je slobodu, modernost i budućnost. Imena kao što su "Njujork", "Kalifornija" i "Holivud" imala su gotovo magičan prizvuk.

Istovremeno su se zapadnonemački obrazovani građanski krugovi još dugo borili protiv plesova koje su smatrali navodno pogubnim po omladinu i stripova za koje su tvrdili da veličaju nasilje.

"Amerika, zemlja bez kulture – to je tada još bio često ponavljan prigovor", objašnjava Depkat. "Rokenrol i Miki Maus umesto Getea i Šilera."

Američka pop kultura je potom postala deo "liberalizacije" nekadašnje Zapadne Nemačke.

Mnogo toga što dolazi iz SAD danas se zato više i ne doživljava toliko kao američko, već kao opšte zapadno i kao deo sopstvene kulture.

"Tako se delimično može objasniti zašto mogu radikalno da odbacujem Trampa, a istovremeno da se oduševljavam filmovima iz Holivuda", navodi Depkat.

U tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj je Amerika, u međuvremenu, bila imperijalistički klasni neprijatelj – iako su mnogi sanjali da, po odlasku u penziju, sopstvenim očima vide Stenovite planine i nebodere Menhetna. Među njima je bila i mlada Angela Merkel.

Sa Džonom Kenedijem (John Kennedy) i njegovim "Ich bin ein Berliner" oduševljenje Amerikom dostiglo je vrhunac.

A onda - crna limuzina sa beživotnim telom predsednika, Džeki Kenedi (Jackie) u roze kostimu poprskanom krvlju i Džon junior koji salutira na Nacionalnom groblju Arlington – to su slike koje su i danas trajno urezane u sećanje miliona starijih Nemaca.

Brzo potom nadvila se senka Vijetnama, a sedamdesetih je usledio skandal Votergejt (Watergate). Od tada se nemački pogled na Ameriku stalno kretao između divljenja i odbacivanja, često veoma izraženo.

Za vreme konzervativnog republikanskog predsednika Džordža V. Buša (George W. Bush), na primer, došlo je do jasnog zahlađenja odnosa.

Ali potom je demokratski predsednički kandidat Barak Obama (Barack) za veoma kratko vreme osvojio toliko simpatija da ga je u leto 2008, još pre izbora, više od 200.000 ljudi slavilo na ulicama Berlina.

Sa Obamom se, čini se, obnovila nemačka idealna slika Amerike, kaže Depkat. Sličan efekat mogao se uočiti i posle izbora Džoa Bajdena (Joe Biden). Nakratko se činilo da je Donald Tramp još samo slučaj za sudove i da se vratilo navodno pravo lice Amerike.

Trampov drugi mandat sada može da dovede do dubljeg raskida. "Veze su sada presečene", kaže amerikanista Buter. "I mnogim Nemcima koji su proamerički nastrojeni postalo je jasno da se SAD dugoročno okreću od Evrope. Odnos se definitivno menja."

Kako će se dalje razvijati odnos Nemaca prema Americi?

"Mislim da je situacija trenutno toliko nestabilna da se o tome ne može dati ozbiljna prognoza", ocenjuje Buter.

"Ako bi stvari sistematski počele da se ljuljaju, a možda i da padaju, to bi u jednom trenutku uticalo i na popkulturnu dimenziju. Tada bi Amerika bila toliko udaljena od svoje prvobitne idealne slike da bi izgubila privlačnost i u drugim oblastima."

Za Depkata je jasno da je ideja transatlantske zajednice vrednosti prošlost.

"To se neće vratiti. Otuđenje između Nemačke i SAD sigurno nije počelo tek sa Trampom, ali on sada deluje kao kugla za rušenje koja više ništa ne ostavlja da stoji. Ta šteta je nepopravljiva. Ono što možda ostaje jeste ideja slobode i samoopredeljenja."

A to je ideja od koje je pre 250 godina sve počelo.